Spremam se za Sarajevo, a čitam o “Dayton 2” (jebo te Ameri…. opet oni kopaju sranja po Balkanu, u Trstu bismo rekli pezo el tacon che el buso, ali ću to vam objasniti neki drugi put). Psujem, pijem drugu jutarniju kavu, a u tom džumbusu pada mi oko i na najavu: Rade večeras u Sarajevu! UAU! Done- deal, eto me.

“Bolje biti pijan nego star”, najđem na ovo izdanje dok idem kupiti kartu online. I eto, opet mi se dešava.

Muzika.

U muzici je duša Balkana. Bivše Juge, ako želimo biti tačnji. Kada misliš da ćeš se definitivno zadaviti u govnima u kojima plivamo, da ćeš izdahnuti od smrada i od tog bljak-feelinga, kad ti zaluta pogled po sobi tražeći kofer…. BANG!

Muzika.

Odjednom te udari u glavu sva lijepota Balkana. Ova prokljata duša, ironična, romantična, hajdučka, izvan vremena i prostora. Džabe mozga, ide kroz tjela.

Imam vam nešto reči.

Znate šta vas (i mene sa vama, nažalost) jebe u zdrav mozak? KOMPLEKS MANJE VRJEDNOSTI. “Oni se ne vole”, reče mi lani jedan mladi taljian, još jedna žrtva virusa zvanog “oh, kako volim Bosnu”. Bio je u nekoj prvoj fazi kroz koje sam ja prošla prije petanest godina i više. Ne bi razumio moj cinizam od petnaest godina poslje. Međutim, taj mali detalj mu je već bio zapeo za oko.

Vi se ne volite.

Što ne znaći, između tih plemena, nego, ne volite sami sebe.

Ljubav – prava Ljubav, ne zaljubljenost – potiče od prihvatanja. Sebe, prije svega. Ako sebe ne prihvatite, ne možete nikog drugog.

I sad PAŽNJA, jer je ovo tricky: prihvatiti sebe ne znaći pravdati vlastite greške (oh, u tome i jeste šampioni, bez brige!). Znaći biti u stanju sebe voljeti i kao grješnika. Pa onda krenuti da se greške isprave, naravno. Narcizist ne prihvata svoje greške, ne može, boli ga previše, narcizist nije u stanju da ima realnu sliku o sebi. Pa bježi u mašte o svojoj savršenosti.

Bosnu sam zavoljela takvu kakvu jest. Naučila me da je istovremeno mrzim. Pa eto, kad sam željela “pripadati”, neka meni, zaslužila sam. A opet, bude po mome: jer sam još ja, a ja znam voljeti. Pa mi se živo jebe zato što Bosna nije Švicarska ili Austrija, niti treba da bude. Bosna mora svoju dušu pronaći, ne tuđu.

Ide omladina odavdje ne zbog para – to misle oni jer ste to njim nabili u glavu, i pišu novine svakakve gluposti. Ali nije to to. Idu zbog tog stalnog ponižavanja. Nemojte me zajebavati, znam ja. Vukla sam vamo sa sobom troje djece. I otišli su na kraju, ein zwei drei, niti mi je palo na pamet da pokušavam njih zadržati. Uostalom, nisu ovdje rođeni. Ali ja, ja sam još tu. I psovat ću vam koliko se meni prohtje zbog toga, što radite vašoj djeci. Jebi i pare, ali odgojte njih da sagnu glavu, da budu tihi i ne traže probleme. Ubijate boga u njime još od pelena, pa naravno da kad se približava prag puberteta, oni se jednostavno isključe i ne da se njim više ništa – šta ste vraga mislili?

Nepodnošljivi ste, kad furate taj malograđanski mentalitet, pa svaki jebeni provincijalac digne nos i ponaša se arogantno. Ja to posebno osječam jer sam jebeni stranac. Pa stalno taj stres, mora mi se netko dokazivati. Ma ko to jebe, došla sam u BOSNU, da sam htjela neku “europu” išla bi tamo. Meni Bosna paše takva kakva jest, sem toga naravno da ima par stvarčica izrihtati da bi se moglo normalno živjeti. Ali hoću BOSNU, ne neku kopiju “europe”.

To je taj izazov, to je bio taj san. Sačuvati tu šarmantnu hajdučku dušu uz taman tu i tamo nekih minimalnih potrebnih promjena da ne bismo gladovali. Ali da Bosna nađe svoj, bosanski, put.

Slušam muziku, i prisjetim se svoje snove.

I da vam kažem da ste jebene budale isfrustrirane malodušne ako mislite da to nije moguče. Naravno da jest, ali nije ni za kukavice ni za ljenčine.

Kad će prestati ovaj košmar, drugovi i drugarice? KAD SEBE PRIHVATITE ZA TO ŠTO JESTE!

Takvi smo kakvi smo, pa šta?

Maknuti sa stola sve te paranoje i psihoze i frustracije i malograđanske komplekse, zatvarati granice i iznutra uzeti kramp i motiku i graditi zemlju opet (ovo je simbolično, prije svega, mada bi se moglo shvatiti i materijalno).

Zemlja je ova lopovska i otrovna, bez dlake na jezika da kažem, ali sve te histerije da svi bježe, da je mrtva, da nema budučnosti… MA DAJ, NE SERITE! Fali njoj OBRAZOVANJE, to je devedeset posto problema. A fali njoj da prestani rješenja tražiti vanj: vanj granice, vanj sebe, u nekog spasioca, u “europu” ili NATO ili dragom bogu. Fali njoj (vama) da se gleda u ogledalu bez straha da vidi one ružne crte, da njih prihvati, kao što ja prihvatam bore i podočnjake od moijh 51 i po godina. Ima njih a ima još onoliko lijepote koliko može u meni biti. Isto važi i za Bosnu i za vas.

Eto, dosta lupetanja. Ide dan, posla čekaju.

Nađite kičmu svoju. Kičmu i dušu. Sve ostalo je nerelevantno, doći će kao posljedica, drugovi i drugarice.